мр фил Мила Тодоровић[1]

 

Увод

Наша земља је нажалост неславни лидер у Европи по броју извршених абортуса. Закон о абортусу Републике Србије, који се ослања на устав Југославије из 1974. године, сматра се либералним. Све до 1990, тачније све до увођења приватне лекарске праксе у Србији, постојали су веома прецизни подаци о броју извршених абортуса. Број извршених абортуса је на годишњем нивоу био врло висок, па је некадашња Југославија заузимала неславно друго место у свету, одмах иза бившег Совјетског Савеза. У Југославији је 1987. извршено 365.000 легалних абортуса, а рођено 359.300 деце. Њихов однос је био 1.018 према 1.000 у корист абортуса, а стопа абортуса је износила 71,6%. Исте године у Србији је извршено 205.300 абортуса наспрам 154.000 рођења.[2]

Данас званична статистика говори о бројци од око 22.000 абортуса годишње, док незванична помиње бројку од око 150.000-200.000 абортуса. Разлог ове непоуздане статистике јесу непрецизни подаци о броју извршених абортуса који се обављају на приватним клиникама. Оно што посебно забрињава јесте велики број трудноћа у периоду адолесценције, као и феномен поновљених абортуса, посебно код жена које су у браку и које користе намерни прекид трудноће као средство контрацепције.

Аутор ће у овом раду покушати да расветли разлоге овако великог броја абортуса код нас, као и да да предлоге за решење овог феномена који има медицинске, психолошке, социолошке и етичке импликације.

1. Разлози великог броја абортуса у Србији

Разматрајући разлоге великог броја намерних прекида трудноће, аутор је идентификово читав низ разлога који доводе до тога да се жене одлуче за ову интервеницију.

Навешћемо неке од њих:

1.Медицински (ако је угрожено здравље жене, нпр. у случају ванматеричне трудноће)

2.Еугенички – (билолошко – генетски фактори који оштећују плод, слабији развој плода код близаначих и вишеструких трудноћа, посебно у случајевима вештачке оплодње)

3. Пол бебе (све су чешћи тзв. селективни абортуси, односно циљно убијање женских фетуса)
4. Социјални стаус: (лоше материјално стање, вишедетне породице, ванбрачне трудноће)
5. Етичко-криминални разлози – ( у случајевима силовања, инцеста, обљубе над немоћном и/или малолетном особом)

6.Слободна воља девојке (жене) ма који разлог да је у питању.

Иако је за намерни прекид трудноће кључна одлука жене, поставља се питање да ли се та одлука доноси без притиска и уз подробну информисаност жена о медицинским и психолошким последицама абортуса, као и да ли наш систем здравствене заштите спроводи планску кампању информисања и еудкације жена у вези са заштитом од непланиране трудноће и смањењем броја абортуса.

У овом раду аутор је разматрао где су слабости тог система, као и модалитете за његово побољшање. Навешћемо неке од њих:

1. Недовољан број саветовалишта за репродуктивно здравље и планирање породице

2.Непоштовање препорука Националног водича добре клиничке праксе за безбедан прекид трудноће од стране лекара, а у вези са упућивањем на психолошко саветовалиште жена које нису сигурне да ли желе да ураде абортус, као и у вези са информисањем жена о потоњем начину заштите од нежељене трудноће код жена које су се одлучиле на абортус

3.Оспоравање или минимизирање психичких последица абортуса

4. Непризнавање научних доказа о тренутку настанка људског живота

• Недовољан број саветовалишта?

У вези са бројем саветовалишта, аутор може да закључи да на територији Београда постоји велики број саветовалишта за репродуктивно здравље и планирање породице. Што се тиче броја и адекватности саветовалишта у другим градовима Србије, било би потребно спровести посебно истраживање.

Већина Домова здравља на територији Београда у свом саставу има саветовалиште за младе, као и саветовалиште за планирање породице. Поред тога и Студентска поликлиника нуди услуге оn-line саветовалишта о полнопреносивим болестима и ХИВ-у. Такође и Институт за мајку и дете „Др Вукан Чупић“ који представља Републички центар за планирање породице, нуди адекватно саветовање младима када је у питању заштита од нежељене трудноће. Саветовалиште за адолесценте и контрацепцију постоји и при ГАК-у „Народни фронт“. Ипак, велики број трудноћа у периоду адолесценције ( у Србији се годишње региструје око 16.000 адолесцентских трудноћа, при чему је 90% ових трудноћа нежељено, а свака шеста девојка млађа од 19 година је имала искуство бар једне нежељене трудноће)[3] говори о томе да постоје пропусти у здравственом систему, пре свега због неинформисаности и неадекватне или недовољне едукације на тему очувања репродуктивног здравља.

Од укупног броја установљених трудноћа на Студентској поликлици, 60% студенткиња се одлучује на абортус.

Забрињава и податак да свега 6-7% девојака и жена посећују саветовалишта за контрацепцију и планирање породице.

Ови подаци су шокантни и показују да је информисаност и системска едукација више него неопходна. Млади представљају будуће носиоце нашег друштва, а њихови вредносни одабири будућност српског друштва. Посебно у периоду адолесценције aбoртуси утичу на појаву примарног и секундарног стерилитета, те дугорочно гледано утичу на репродуктивно здравље младих и на смањење репродуктивног потенцијала становиштва.

1.2.Непоштовање препорука Националног водича добре клиничке праксе за безбедан прекид трудноће од стране лекара

За разлику од других земаља где је однос између адолесцентских трудноћа и трудноћа које настају у браку углавном у односу 50:50, у Србији 80% намерних прекида трудноће врше жене које су у браку или дугогодишњној ванбрачној вези. Посебно чуди и велики број поновољених абортуса, с обзиром на препоруке у Националном водичу добре клничке праксе за безбедан прекид трудноће, где се у делу 3. Организовање здравствене заштите жена које захтевају прекид трудноће наводи да је лекар специјалиста акушерства и гинекологије дужан да изврши следеће процедуре:

„3) да самостално, а по потреби и уз консултацију лекара специјалисте из других грана медицине, утврди да ли постоји опасност да се због прекида трудноће здравље жене наруши;

4) да укаже жени на опасност и последице прекида трудноће;

5) да упозна жену с другим методама и средствима заштите од нежељене трудноће.“[4]

У истом водичу се, даље, под тачком 3.3 наводи:

Здравствене службе за прекиде трудноће треба да обезбеде брошуре са објективним и на доказима заснованим чињеницама за жене које доносе одлуку о прекиду трудноће.

Здравствени радници треба женама да пруже на доказима засновану информацију о последицама и компликацијама прекида трудноће.

Женама треба помоћи да донесу информисану одлуку о исходу трудноће и омогућити им саветовање и психосоцијалну подршку када су им потребни.

Пре заказивања прекида трудноће потребно је да се сагледа решеност жене да прекине трудноћу и да се утврди да ли разуме последице те одлуке. С пуно обзира треба размотрити разлоге прекидања трудноће и понудити саветовање и психосоцијалну подршку жени која је неодлучна или за коју се сумња да је присиљена на абортус.“[5]

Поставља се питање да ли су жене које се подвргавају абортусима довољно информисане о последицама абортуса, као и о методама заштите од нежељене трудноће, пошто се зна да су лекари у гинеколошким клиникама изузетно оптерећени, те се поставља се питање колико имају времена за давање оваквих информација, као и да ли поседују комуниколошку компетенцију за пренос тих информација. С овим у вези би било изузетно важно умрежавање свих медицинских установа са гинеколошким, психолошким и саветодавно-информативним центрима, како би све жене биле обавештене о штетним последицама абортуса. Уједно се поставља питање: да ли жене које се јављају приватним клиникама за абортус бивају адекватно посаветоване о последицама аборутуса?

1.3 Оспоравање или минимизирање психичких последица абортуса

Иако је медицинска јавност подељена када је у питању постојање ризика за психичко и ментално здравље жена, ипак морамо уз резерву да приметимо да научни радови и студије који би потврдили позитивне ефекте абортуса готово и не постоје.

Америчка психолошка  асоцијација и Америчка психијатријска асоцијација нису препознале ПАС (постабортивни синдром) као актуелну дијагнозу или стање, те га нису укључили уДијагностички и статистички приручних менталних поремећаја DSM–IV–TR, нити у ICD-10 листу психијатријских обољења.

Ипак, једно од најдетаљнијих истраживања из ове области јесте Колеманово истраживање објављено у престижном часопису The British Journal of Psychiatry, који се сматра водећим светским часописом из области психијатрије. У питању је метаанализа заснована на 22 објављене студије.[6] Ова метаанализа је обухватила 36 ефеката на ментално здравље код 877.181 учесника, од којих је 163.831 имало искуство аборутса.

Сумирајући резултате Колемановог истраживања о абортусу и његовом утицају на ментално здравље можемо закључити да су готово 10% свих менталних проблема директно повезани са абортусом. Жене које су имале искуство аборутса имају готово дупли ризик од обољевања од неког менталног обољења у односу на жене које нису имале овакво искуство (жене са оваквим искуством су склоније 81% да оболе од неког менталног обољења). У односу на жене које су трудноћу изнеле до краја, жене које се суочавају са постабортивним синдромом имају 34% веће шансе да оболе од анкциозности, 37% од депресије, 110% да оболе од алкохолизма, 155% су у ризику да изврше самоубиство, 220% су изложеније ризику коришћења марихуане.

У односу на све жене, које су трудноћу изнеле до краја, жене које су намерно прекинуле трудноћу су изложене увећаном ризику да искусе менталне поремећаје и то у распону од 55% до 138%.

У поређењу са женема које су нежељену трудноћу изнеле до краја, жене које су имале искуство аборутса су изложене увећаном ризику да искусе менталне проблеме и то у 55%.

Ово истраживање представља најобухватније квантитативно истраживање утицаја аборутса на ментално здравље које је доступно у научној литратури. Резултати овог истраживања откривају и указују на увећани ризик од менталног oбoљења након вршења абортуса.[7]

Каква је ситуација у Србији? Снежана Стојишин у свом раду Абортус – Друштвени аспект и могућност његовог истраживања наводи резултате упитника који је био интегрисан у њен магистарски рад. Навешћемо делимичне резултате њеног истраживања, иако психичке последице абортуса нису биле главни фокус њеног рада.

Из овог истраживања произилази да велики број жена у Србији не зна који су недостаци абортуса (чак 22%), 35% под недостацима подразумева искључиво последице по физичко здравље жене, 14% сматра да абортус може довести до стерилитета. Свега 16% испитаница је било свесно психолошких последица абортуса.[8]

Национални водич добре клиничке праксе за безбедни прекид трудноће наводи да „жене сa непланираном трудноћом треба информисати да на појаву психолошких последица нема утицаја хоће ли исход бити намерни прекид трудноће или наставак трудноће и рађање.“Даље се каже да„(…) је за већину жена доношење одлуке да прекину трудноћу стресогено и непријатно искуство. Зато је период доношења одлуке и намерног прекида трудноће праћен различитим и снажним емоцијама. Ипак, дуготрајна осећања туге, кривице и жаљења се појављују код малог броја тих жена. Код већине жена ненастају психолошке последице прекида трудноће. У истраживањима нису уочене разлике учесталости психолошких последица између жена које су прекинуле непланирану трудноћу и оних које су се одлучиле да трудноћу наставе.“[9]

Ипак, бројна истраживања, махом у иностранству, говоре управо супротно. Такође би требало обратити пажњу на то да широм света на хиљаде жена тражи помоћ због психичких проблема насталих током процедуре, која се често сматра психолошки бенигном. Или, како је то приметила Џоан Еплтон (Јоан Аplton), некадашња заступница права на абортус, поставивши питање „зашто је абортус таква психолошка траума за жену и тако тешка одлука коју жена мора донети ако је природно урадити абортус?“[10]

И поред врло драгоцених резултата горепоменутог емпиријског истраживања мр Снежане Стојшин, поставља се питање мерљивости резултата психолошких последица абортуса, с обзиром да је једна група испитаница попуњавала упитник одмах након извршеног прекида трудноће. Врло веровато је да непосредно након тог чина већина жена осети олакшање и да нема наглашен осећај кривице и кајања. Међутим, већина психолоших последица наступа много касније, те би од велике важности било поређење наведеног истраживања с другим доступним дугорочним истраживањима из ове области.

Др Дејвид Ридрон (DavidReaderon), директор Елиот института (Elliot Institute) у САД, мишљења је да су истраживања која се спроводе у вези с постабортивним периодом у највећем броју случајева ограничена, било због малог узорка или због ограниченог временског оквира. „Већина истраживања је пратила жене у периоду од свега неколико месеци. Међутим, неколико дугорочних студија показује да већина проблема с којима се жене суочавају излазе на површину тек годину дана након абортуса, често када се приближе очекиваном термину порођаја или годишњици самог абортуса.[11]

Минимизирање или оспоравање психичких последица абортуса подстиче жене да ову процедуру сматрају бенигном у медицинском и психолошком смислу, те самим тим и не виде ништа спорно у томе да ову процедуру понове, чак и већи број пута.

Указивање на психичке последице абортуса, као и на последице постабортивног синдрома од стране гинеколога, психолога, психијатара и психотерапеута и саветника у центрима за кризне трудноће сигурно би у многоме допринело смањењу броја абортуса.

1.4 Непризнавање научних доказа о тренутку настанка људског живота

Чест аргумент поборника абортуса до појаве ултразвука је био да није сигурно када почиње људски живот и да је то верско питање на које наука не може да одговори. Данас са развојем науке и ултразвучне дијагностике јасно је да живот почиње приликом зачећа. Оплођена јајна ћелија садржи задивљујућу количину генетске информације, довољну да контролише раст и развој особе читавог њеног живота. Једна спирала ДНК из људске ћелије садржи информацију која је еквивалентна библиотеци од хиљаду томова.

Ћелије нове особе се брзо деле и умножавају, што резултира задивљујућим растом. Раст постоји зато што постоји живот. Много пре но што жена сазна да је трудна, у њој се налази живот који расте. Између петог и деветог дана након зачећа ново биће се причвршћује за зид материце ради сигурности хране. До четрнаестог дана дете лучи хормоме који прекидају мајчин менструални циклус. Биће потребне још две недеље пре но што почну јасно да се разазнају људске црте и још три да би биле сасвим очигледне. Оно је ипак пуноправни члан људске расе.

Нерођено дете приликом зачећа не изгледа као људско биће нама који смо се навикли да судимо на основу изгледа. Упркос томе, у објективном научном смислу оно је људско биће као и свако старије дете или одрасла особа. Оно изгледа онако како људско биће изгледа у том стадијуму развоја.

Осамнаест дана после зачећа формира се срце и почињу да се развијају очи. Двадесет и првог дана среце почиње да пумпа крв кроз тело. Двадесет осмог дана детету у мајчиној утроби почињу да расту руке и ноге. До тридесетог дана оно има мозак и од почетка зачећа увећало се десет хиљада пута.

До тридесет петог дана уста, уши и нос добијају облик. Са четрдесет дана могу се забележити мождани таласи нерођене бебе, а рад срца, који је почео три недеље раније, већ се може детектовати ултразвучном сондом.[12]

Све се то дешава у првом триместру. У преосталих шест месеци ништа ново се не развија. Потпуно, комплетно дете само се развија и расте – осим у случају ако се његов живот прекине спонтаним побачајем или абортусом.

Непобитна је научна чињеница да сваки хируршки абортус прекида рад срца и мозга. Када некој особи више не куца срце и када престане рад мозга наступа смрт.

Сваки абортус прекида људски живот. Истраживање мр Стојшин потврђују да само 3% жена има свест да абортус значи прекид људског живота.[13]

2. Дефиниција постабортивног синдрома (ПАС) и његов утицај на жене

У вези са психичким последицама које абортус оставља на жене, наводимо и дефиницију и појашњење постабортивног синдрома.

Термин постабортивни синдром – ПАС по први пут је користио Винсент Руе (Vinsent Rue) на конгресу 1981. године, где је изјавио да је посматрао посттрауматски стресни поремећајразвиjен као одговор на стрес изазван абортусом. Руе је предложио назив „постабортивни синдром – ПАС“, како би објаснио овај феномен.[14]

Психички симптоми, од којих су неки наведени у истраживању Елиот института, слични су симптомима што се јављају након неког догађаја који се може сматрати догађајем опасним по живот (нпр. шок након саобраћајне незгоде), или немиру примећеном код повратника са ратишта и варирају индивидуално, у зависности од интензитета и периода наступања. Често се јављају тек годинама касније, те се из тог разлога не доводе у везу с намерним прекидом трудноће. Разлог за накнадно појављивање симптома треба тражити у томе што већина жена првих неколико година после побачаја успешно примењује одбрамбене механизме, као што су потискивање, селективна амнезија, рационализација, одбрамбена реакција, интројекција, ефекат поништавања, пројекција, провоцирање, замена, конверзија, повлачење, регресија, промена теме и порицање како би потиснуле осећај кривице. Симптоми постабортивног синдрома се појављују када жени понестане снаге да надаље потискује заборављена сећања. Ти симптоми се посебно могу интензивирати:

• У периоду када би се очекивало рођење детета;
• На годишњицу абортуса;
• У доба климакса и
• Непосредно пред смрт.

Неке од последица постабортивног синдрома на жене су:

• Одумирање емотивног живота;
• Осећај сметености или бег у константну активност;
• Страхови (нпр. да ће бити кажњена, да ће доживети неку несрећу, да није достојна да буде мајка и да није достојна да се уда; ти страхови се често преносе и на другу рођену децу);
• Осећај кривице, упрљаности, самоосуђивање;
• Суицидне мисли и покушаји суицида;
• Поремећај сна, ноћне море (нпр. снови о мртвој деци и празним колицима);
• Синдром „годишњице аборутса“ или датума када би дете требало да се роди;
• Поремећај у исхрани (булимија или анорексија);
• Злоупотреба психоактивних супстанци (алкохола, дрога, лекова);
• Неприкладно реаговање при сусрету с бебама и трудницама (напади плача, вртоглавица);
• Неконтролисана жеља за новом трудноћом;
• Потешкоће у везама (вискок степен агресивности, сексуална дисфункција);
• Психосоматске тегобе (попут болова у абдомену, менструалних болова, мигрене, виског крвног притиска);
• Потешкоће у везама (вискок степен агресивности, сексуална дисфункција).[15]2.1 Постабортивни синдром и његов утицај на мушкарце, породицу и друштво у целини

Осим на жене, аборутус такође оставља и незбрисив траг у животу мушкараца.

Мушкарци често могу, као и жене, патити због последица абортуса. Након првобитног олакшања, мушкарац се обично после извесног времена суочава с осећајем губитка. Многи не могу да изађу на крај са чињеницом да нису могли да сачувају своје нерођено дете. Међутим, наше друштво нема разумевања за њихову патњу.

Уколико се ова искуства не обраде, може се појавити посттрауматски стресни синдром. Ако поричу одговорност за абортус, многи мукарци блокирају природан процес туговања и не суоче се с губитком нерођеног детета.

Мушкарци на различите начине утичу на женину одлуку о абортусу и тако могу имати утицај на исход трудноће или на квалитет партнерског односа. Некада они одлуку о абортусу доносе активно, тако што врше притисак на жену да уради абортус или пасивно када се повуку и одлуку о абортусу препуштају жени. Неки мушкарци се јако залажу за рођење детета, а онда на крају беспомоћно посматрају како се жена ипак одлучује на абортус.

У најчешће посттрауматске стресне симптоме код мушараца убрајају се:

• Љутња, гнев, агресивно понашање, породично насиље;
• Недостак поверења или необјашњиви страхови;
• Несаница, ноћне море;
• Кривица, срам;
• Усамљеност и осећај губитка;
• Разни облици зависности (од порнографије, коцке, алкохола, наркотика…);
• Потреба за контролисањем;
• Нестабилни односи према женама;
• Немогућност емотивног повезивања с децом и партнерком;
• Сексуална дисфункција, проблеми с потенцијом;
• Депресије, страх од неуспеха или одбацивања.[16]

Дакле, жртва абортуса је и партнерски однос, односно брак. За већину парова, абортус доводи до бројних проблема у емотивној вези. Многе жене и мушкарци имају потешкоће приликом успостављања емоционалних односа. Разлози за то су бројни: смањено самопоштовање, неповерење према мушкарцима, сексуална дисфункција, злоупотреба психоактивих супстанци, анксиозност и насилничко понашање. Све ове компликације могу да доведу до међусобног оптуживања и губитка поверења, честих свађа и развода, односно раскида партнерских односа, па некада чак и до смртних исхода.

Поред супружника и партнера, абортус оставља последице и на другу пре или после абортуса рођену децу. Намерни прекид трудноће је повезан са повећаном депресијом, насилничким понашањем, смањењем природног нормалног присног односа између мајке и друге деце из претходних или каснијих трудноћа. Многа истраживања повезују абортусе с каснијим злостављањем и занемаривањем деце.

Чак и мушкарци ожењени женама што су имале абортус могу бити под утицајем бола који жена проживљава, чак и када они сами нису очеви абортиране деце.

Последице абортуса су много веће и ширег су обима но што се обично мисли. Жртва је цело друштво, јер је његова будућност са сваким абортусом све неизвеснија.

Закључак

Негирање или минимизирање психолошких последица абортуса засновано је, пре свега, на  недовољној информисаности жена и њихових партнера о негативним последицама абортуса. О томе сведоче истраживања где су учествовале жене, које су, неретко, имале и по десетак намерних прекида трудноће.

Уједно се поставља питање да ли се поштују прописане процедуре Националног водича за безбедни прекид трудноће који је издало Министарство здравља, где се истиче да би здравствени радници женама што желе да прекину трудноћу требало да пруже на доказима засноване информације о последицама и компликацијама прекида трудноће, као и да им омогуће саветодавну и психолошку подршку.

Сурова статискика о броју извршених абортуса (22.000 према званичним и 200.000 према незваничним подацима) сведочи о томе да су пропусти у овој сфери евидентни.

Краткотрајна истраживања у вези с последицама абортуса обично не потврђују постојање постабортивног синдрома, те тиме иду у прилог опште прихваћеном мишљењу да се психолошке последице абортуса јављају само код мањег броја жена, које су углавном већ претходно имале психичких потешкоћа.

Насупрот томе, дугорочне студије показују да велики број жена потискује своје емоције и разним техникама попут рационализације, порицања и сл. настоји да потисне доживљену трауму. Непризнавање и порицање губитка обично у неком тренутку кулминира у виду слома функција у психичкој, физичкој и духовној сфери.

Да би се абортус, који је у српском друштву попримио облике епидемије, предупредио, потребно је промовисати гинеколошка саветовалишта у домовима здравља, афирмисати саветодавне и информативне центре, подстаћи покретање интерактивих сајтова на чијем би уређивању радили стручњаци из релевантих области, а уједно и пружити психолошку и духовну подршку женама и мушкарцима са искуством абортуса. Даље, потребно је активно учествовати на друштвеним мрежама (Facebook, Twitter) у циљу промовисања здравих стилова живота, очувања репродуктивног здравља, али и пронаћи алтернативне начине да се досегну жене из свих делова Србије које немају приступ интернету, применом одговарајућих медијских кампања, организовањем дана отворених врата с гостима стручњацима и сл. Уједно, потребна је сарадња и умрежавање свих релевантних актера друштва и дугорочна и систематска државна пронаталитетна политика.

 

Литература

1. Alkorn, Randy: Aбортус. Право на живот или убиство, Београд, Сотериа, 2009.
2. Angelo, Joanne: Post-Abortion Grief, Human Life Review, 1996.
3. Burke, Тheresa, ReadronDavid C- Forbiden Grief, Acorn Books, Springfield, Illionois, 2007.
4. Coleman, P.K: Abortion and mental health – quantitative synthesis and analysis of research published 1995/2009, TheBritishJournalofPsychiatry, 2009
5. Elliot Institute: The Post-Abortion Review,1994, у:Burke, Тheresa, ReadronDavid C- Forbiden Grief, Acorn Books, Springfield, Illionois, 2007.
6. Капор-Стануловић, H.Давид, Х.П: Former Yugoslavia and Successor States: In: David Х.П. (е.д.) From abortion to Contraception: Resources to Public Polices and Reproductive Behavior in Central and Eastern Europe from 1917 to Present, Westport, Connecticut, London, Greenwood Press, 1999

7. Kogut,Keneth,TheFacts of Pro-Life
8. Министарсво здравља Републике Србије, Републичка стручна комисија за израду и имплементацију Водича добре клиничке праксе: Национални водич добре клиничке праксе, Безбедни прекид трудноће, Досије студио, 2013.
9. Save One Europe:Nach Abtreibung. Informationen über mögliche Folgen und Hifen zur Aufarbeitung, Беч, 2014.
10. Стојшин, Снежана: Абортус. Друштвени аспект и могућности његовог истраживања, Школска књига, Нови Сад, 2008.

www.omladina.info/newsdocs/, Истраживање Новосадског хуманитарног центра, Финални извештај пројекта „Ти бираш

[1]Председница Центра за репродуктивну етику „ЗА БЕБЕ“

[2][6, стр. 298]

[3][11, стр. 3]

[4][8, стр. 15]

[5][8 стр. 17]

[6] Метаанализа је квантитативна или нумеричка ситнеза података бројих претходно објављених студија. Резултати оваквих анализа су поузданији од резултата појединачних студија или квалитативних прегледа због бројних података и објективних метода за комбиновање ефеката

[7][4, стр.180-186]

[8][10, стр.48]

[9][8,стр.34]

[10][1, стр.56]

[11][5 стр.86]

[12][1 стр.34]

[13][10 стр.90]

[14] [2 стр.43]

[15][9 стр.22]

[16][3 стр.26]

Извор