Мона Лизина деца и њен осмех
Уметничко ремек дело Леонарда да Винчија „Мона Лиза“ се сматра једним од најважнијих уметничких предмета у свету и једним од симбола европске уметности. Чува се у француском музеју Лувр. Једна од одлика ове композиције која привлачи пажњу великог броја људи је загонетни и необичан осмех Мона Лизе – са једне стране обичан и људски, а са друге стране недокучив и интригантан. Ево једног објашњења.
Изгледа да просто неко засмејава Мона Лизу, а она се труди да се не смеје. Како то знамо? По осмеху који је врло дискретан и који се просто отима лагано са усана. Леонардо као сликарски и уметнички геније је сигурно приметио ову појаву која му је „сметала“ у раду, јер вероватно да је слика требала да представља озбиљност, с обзиром на епоху у којој је настала и високу титулу младе жене и њене породице, али италијански геније је решио да ову појаву „не цензурише“ и не уклони, већ да је унесе као уникатност на портрет – али дискретно, јер је израда портрета била озбиљан посао. Храбра одлука.
Зашто Лиза дел Ђиокондо (Мона Лиза) није успела да се обузда и сакрије свој осмех, као што се очекивало? Зато што је била врло млада особа пуна живота, жена фирентинског трговца свилом, вероватно и друштвено активна и било јој је тешко да се понаша потпуно хладно и рационално.
Следећа битна чињеница је поглед Мона Лизе који је саставни део осмеха и чини са њим једну органску целину. Она не гледа у уметника који израђује портрет, како би се очекивало, већ у страну, поред сликара, али ипак некако скоцентрисано и заинтересовано. Ту је извор њеног осмеха – највероватније не сликар који и није толико смешан, а посебно не у дужем периоду – да је сликар био смешан тај би утисак брзо прошао. Нешто друго је у питању – нека појава која је могла да дуго окупира пажњу младе, лепе жене (која се удала, за то време не неуобичајено, већ са 15 година) и да је засмејава. Али тај осмех није хладан – већ је топао и помало зачуђен. Са друге стране, посебан проблем је што је позирање у то време (почетак 16. века) био не лак посао, јер је требало у једном положају и истој гардероби провести дуго времена – без обзира на разне иритације и догађања важно је било бити дисциплинован и не напуштати место, не (о)кретати се и не померати се. Шта је могла млада жена да уради осим да се благо осмехује, тојест да се труди да се не смеје и да прикрије осмех? Леонардо је све то приметио и овековечио дајући слици живот и хуманост.
Шта је онда највероватнији извор засмејавања? Мона Лизина деца! Деца (и то врло млада деца) су та која природно окупирају пажњу мајке, зато је њен поглед тако фокусиран. Вероватно да су деца ометала посао Леонарду, али ако је портрет рађен у дому Мона Лизе, онда је вероватно и било тешко сакрити мајку од деце на дуго времена, а сликање и позирање су трајали дуго.
Лиза дел Ђиокондо је при изради портрета имала само 24 године, а укупно 6 деце, а у том тренутку можда троје или четворо деце (она сама потиче из велике породице, била је једно од 7 деце). Док је она позирала, вероватно су дадиље и пријатељице бринуле о деци, али како се то одужило сигурно да су деца постала немирна, да су почела да дозивају маму, а нека можда и да плачу. Све то је био призор који није могао оставити Мона Лизу равнодушном. Са једне стане, она је као млада мајка хтела да загрли своју децу и да буде са њима, да их утеши и смири, али са друге стране морала је позира великом уметнику – да седи мирно и дисциплиновано без помераја, као особа високог друштвеног ранга.
Њен богати муж је вероватно скупо платио израду портрета код Леонарда да Винчија. Петоро мале деце вероватно да нико није успео да обузда и утиша, јер она су пре свега хтела мајку. Све ово се примећује и одражава на лицу Мона Лизе, а ми дугујемо захвалност великом уметнику Леонарду зашто што је успео да све ово дискретно, али успешно прикаже и остави ремек дело за будуће генерације.
Две Мона Лизине ћерке, Камила и Мариета, су постале монахиње, а и сама Мона Лиза је након смрти мужа отишла у манастир.