Поезија за живот

НЕ ГАСИ ЖИВОТ У СЕБИ

Не гаси живот у себи
јер дете је љубав, од Бога дар,
дете учи да љубав се даје
и прима кад човек је немоћан и стар…

Грех је угасити жижак малени
што ће свету дивну светлост да донесе…
Истрпи сада јер награда стиже
сваком ко живот сачува, изнесе!

И не бој се ничег, света, ни људи,
немаштине, зиме… од Бога и ти си!
Што не можеш понети Бог ће помоћи,
у Бога се уздај јер сама ниси!

Нећеш ни бити! Јер део тебе
и бића твога у теби расте,
осмех ће његов када те сретне
снаге да ти да и бол надрасте!

Имај вере! Нада нек те носи!
Чувај љубав ко дар срца свога
за биће малено са погледом жељним
у коме је нежни одраз лика твога…

Лела Марковић

Вапај нерођених

Плаче Мајка Божија и Анђео бели,
што на Небо празних руку мора да се сели.
Тугу има Крсна Слава, преци часни већу,
што никога бити неће да приложи свећу.

Ни на овој земљи сивој стање боље није.
Плачу струке разне, разне професије.
Јер кроз неко време, биће све оне пусте.
Видет’ дана неће справе за које не чусте.

Плачу зграде чврсте, беле за својим творцима,
инжењерске собе за врлим стручњацима.

Пропадоше деца мала са златним рукама,
подно срца мајке у страшним мукама.

Лекарски мантили од муке посивеше,
јер стручњаци вредни, добри пре времена несташе.

Плачу красне слике још ненасликане
и гомиле нота нераспоређене.

Вапе тужне душе својим духовницима
и празни олтари својим свештеницима.

Сузе рони Тесла велики за својим наследницима.
Свети Сава руке пружа ка својим малим чедима.

Светом лутају мушкарци, жене срца неутешена,
јер њихова сродна душа неће бити рођена.

Врхунски спортисти узалуд машу својим ножицама,
учитељи, судије, генијалци својим прстићима.

Милости нема особље бело према малим бићима.

Милости нема особље у белом према малим бићима.

Тамара Малешевић