Основно лекарско васпитање стекао сам за време студија на Београдском медицинском факултету у периоду 1951-1957. године.

Учен сам, према тада важећој доктрини, да је дете живо тек са првим плачем. С катедре сам, у оквиру различитих одсека Медицинског факултета, слушао увек исто: „Дете је живо тек са првим плачем. Пре тога оно је само орган мајке, као што је, на пример, зуб, слепо црево или бубрег. Извадити из мајке зуб или слепо црево исто је што и прекинути већ започету трудноћу. Тим актом, вештачки изазваним абортусом, ви уклањате само орган мајке. Разлог зашто то није дозвољено радити без сагласности комисије за прекид трудноће јесте опасност да нестручна лица доведу живот жене у питање. То се мора радити у за то опремљеним установама, и до одређене старости трудноће, до када је релативно безбедно. Сваки каснији прекид трудноће мора да одобри специјална комисија и мора бити речи о великој медицинској установи“.

Тако су нас учили у то доба, а и пресуде ондашњих судова базирале су се на кривичном закону који је говорио исто – плод је „жив од момента првог плача“. Читане су нам на судској медицини чак и неке пресуде где се помињало да онај који убодом ножа у трбух трудне жене убије и плод и изазове порођај са мртвим плодом одговара само за лаку телесну повреду јер код мајке ниједна кост није повређена, према томе то је лака телесна повреда, а плод се у повреди и не помиње. Онај ко није рођен не може бити убијен.
Тако васпитаван и учен од својих наставника, кренуо сам да специјализирам гинекологију и акушерство и храбро да зашто-сам-престао-да-радим-побачаје и вршим утробна чедоморства – артефицијалне абортусе. Прво сам то радио под будним оком старијих колега, а после и самостално. Био сам убеђен да радим исправан посао, и трудио сам се да то „вађење зуба“ или утробно чедоморство што мање боли жену и да прође са што мање компликација.

Једног дана, мислим да сам већ био млад специјалиста, срео ме је један познаник и, пошто смо ишли у истом смеру, успут смо се распричали. На његово питање да ли радим абортусе, поносно сам одговорио: „Како да не! И то у локалној анестезији, тако да је жена свесна, ја са њом причам а она и не примети (ако сам добро дао анестезију) да сам већ урадио абортус, и бива пријатно изненађена кад јој кажем да је готово, а она тек очекује почетак“. На то ме је он питао да ли знам да су то жива бића, да ја убијам живот људског створа? Са подсмехом сам му рекао „Ма хајте, молим вас, какве глупости! То су неформиране масе!“

Време је текло, јављала су се нова научна достигнућа и појавио се и ултразвук са својом дијагностиком. Почео сам да га обилно користим и да се у њему усавршавам. Донео ми је пуно изненађења. Видео сам плод, рад његовог срца, његове покрете, отварање уста. Код старијих плодова запажао сам и појаву сисања палца, а онда, пошто је дијагноза трудноће била постављена, та жена је по њеном захтеву, ишла у салу за абортусе – такозвану киретану – да би се извршило утробно чедоморство. Рука која се до малопре кретала после тога је често пута лежала на инструмент-столу, непокретна, мртва, палац који је плод до малопре сисао – био је ту, али мртав. Почео сам да размишљам, па ово је ипак живо, има уста, сиса палац, креће се. Експерименти нам показују да на дубоке продорне тонове плод реагује убрзаним покретима, што се све види на ултразвуку, а после ево, то исто људско биће лежи у комадима на инструмент-столу или су његови извесни делови у тегли вакум апарата.

Једанпут се десило да је требало да извршим утробно чедоморство, а да је један члан тог пара био мој блиски род. Самоуверено сам сео и почео да радим, отворио грлић и зграбио клештима прво на шта сам наишао и извукао руку. Бацио сам је на инструмент-сто и гле, живац руке пао је на део копресе поливене јодом. Јод је надраживао живац и рука је почела да се трза. Нормалан ефекат који смо пуно пута на вежбама из физиологије радили са жабама и њиховим живцима, када смо пручавали физиологију мишића и живаца. Пошто се ово врло ретко дешава, а мени се ово десило само једанпут, рекох сестри: „Пази, трза се као живчано-мишићни препарат“. Сестра одговори: „Ју, као да је живо“. Уђох поново у материцу и зграбих нешто и сад извукох ногу. Рекох у себи: „Пази, да ти сада нервус ишијатикус не падне на јод, па да ти се сад и нога не трза. „Пажљиво ја спустих ногу на сасвим други крај, али нека изненадна бука – пад неког гвозденог предмета у суседној соби ме трже, те се нога изви – одлете и живац паде на јод. Нога се трза. Сада, сав напет, опсовах, јер ми се то први пут десило у мојој пракси (а била је у то време већ врло богата) и рекох полугласно: „Сада још само фали да извучем срце које куца“. Уђох клештима зграбих и … стварно, ја извукох и бацих на компресу срце које је куцало. Стадох са радом, одједанпут схватих да је то убиство, јер сам до малопре на ултразвуку видео то живо срце како куца, руку и ногу како се мичу, док су још били сви у једном комаду. Не знам како сам изгледао, али одједанпут сам чуо глас сестре: „Докторе, шта је са вама, је ли Вам лоше?! Да ли да зовем неког дугог да заврши?“ Тргох се. У себи се помолих Богу и рекох: „Боже, вади ме сада из оног у шта сам упао.“ Почех поново да радим и без икаквих компликација заврших оно што наш наивни народ зове „чишћење“.

Од тог доба, почела су моја размишљања и схватања да без обзира што не радим приватно, што не радим директно за новац, ипак сам извршилац убиства, и то не само џелат него и судија који то одобрава и пресуђује… Правдао сам се пред собом, да сам само стручњак – војник снајпериста који као у рату пуца и убија из принципа – за идеју, а не плаћени убица, приватни илегални абортер, који убија за новац. Слаба вајда.

Почели су чудни снови са ноћним морама. Као резултат свега тога сазрела је моја одлука да прекинем да вршим утробна чедоморства која сам радио 25 и више година. И то по десет–петнаест дневно, а некад и више. Разлог – моје сазнање да је људски плод од свог самог зачећа жив и живо биће, и да то није ни орган мајке, ни орган оца, већ нешто треће. Све ово није било плод никакве теолошке индоктринације, као што то желе да прикажу поједини атеисти и феминисткиње, већ чисто искуство стечено познавањем биологије, биолошких и медицинских закона и ултразвука. То што се моје сазнање поклопило са теолошким ставом по ком је људски плод живо биће од зачећа, дакле од саме зиготе (оплођене јајне ћелије), само је долазак до истог циља преко два различита пута. Ја се у овом чланку базирам на чистој фактографији, материјалистичкој и материјалној техници, која насупрот неким кривичним законицима и учењима – доказује да је људски плод жив од зачећа.

Сматрам да чињеницу да је људски плод жив од зачећа треба више и чешће износити како у масовним медијима, тако и преко специјалних предавања пред овај наш народ. Исто вреди и за став да је утробно чедоморство много већи и тежи грех од обичног убиства, јер је људски плод у материци немоћан да се брани, а ништа није скривио, он је једини без личне кривице у људском роду, јер он још није рођен. Овоме је циљ да брачни и ванбрачни парови схвате колика је њихова одговорност у тренутку брачног или ванбрачног полног чина, и то пред Богом и пред собом, и какве последице тај чин доноси.

др Стојан Адашевић