Абортус, тежина одлуке и кајање
Дуго сам размишљала да ли да пишем или не и ма колико тешко мислим да је ипак боље да напишем своје искуство које ће можда некоме и променити став, а ја ћу себи мало олакшати душу бар на моменат.
Абортус – цео свој живот сам била против ове интервенције (сем ако је у питању силовање, здравље и слично), нисам разумела тада како се људи одлуче да прекину трудноћу? Зашто немају наде да ће бити добро? Сећам се једне реченице коју је изговорила једна моја пријатељица када је одлучила да прекине трећу трудноћу „знам да ти је тешко да разумеш моје разлоге, али не можеш да разумеш нешто што не доживиш“.
Године су прошле од тада, и ја сам родила два прелепа анђела која сада имају 3 и 2 године. Престала сам да радим пред крај прве трудноће, онда је убрзо дошла и друга, тако да сам сво своје време посветила њима, да им што више пружим пре него што се вратим на посао. Око њих двоје немам никакву помоћ и још увек нисам имала ни један једини дан слободан, али жао ми није јер и то ће све проћи и биће лакше када још мало порасту.
Мој проблем почиње пре осам месеци када сам сазнала да сам трудна по трећи пут, то је био такав шок да нисам могла да се саберем данима; не зато што је то било лоше већ што је било у тешком моменту. У моменту када сам била на измаку снаге, преморена, исцеђена као лимун, када је мој супруг имао фазу депресије због многих проблема. Плакала сам јер сам желела да задржим бебу, а онда сам плакала јер нисам знала како ћу уопште моћи ја да изађем на крај са двоје мале деце, бебом и свим осталим проблемима и тако данима сам убијала себе. Данима смо муж и ја разговарали, желели смо да је задржимо а опет услови су нам били равни нули и то нас је сваки пут копало 2 метра испод земље од страха, а како ћемо? Затим смо одлучили да задржимо бебу па како нам буде, али 2 дана после тога сам добила поруку да требам почети да радим и опет смо били на мукама. Тешка срца смо одлучили да прекинемо трудноћу. Плакала сам сваки дан пре интервенције, када сам отишла тамо дрхтала сам, у себи се извињавала својој беби, када ми је анестезиолог промашила вену први пут – тада сам помислила да требам да изађем и одустанем од абортуса али на жалост нисам.
Направила сам највећу грешку у свом животу, јер ко сам ја да одлучујем да прекинем један живот, да му не дам шансу да живи као што сам је и ја добила? Не знам шта сам уопште тада мислила, али очигледно да сам била у тоталном трансу, страху, или не знам ни ја ком стању већ! Од тада нема дана да не помислим колико ми је жао што сам такав избор направила, нарочито када погледам своју децу, не могу себи да опростим што сам била толико слаба и себична; ја која толико обожавам своје пилиће, са којима обожавам да се играм, забављам, смејем, свакодневно шетам… не знам како сам могла, али јесам и са тим ћу морати да живим до краја живота само се надам да ћу научити да се носим са овим осећајем кривице који ме прогони.
Један искрен и од срца савет свим женама од мене јесте да ако имају и најмању дилему око абортуса да то ни случајно не раде! Ако имате дилему и ако дубоко у срцу осећате и поред свих тешкоћа и недаћа да то не треба да урадите, немојте јер ћете се покајати и тешко је заиста живети са тим осећајем. Мени је јако жао зато што нисам послушала своје срце већ разум, данас 8 месеци касније бих дала све на свету да могу вратити време и исправити грешку али то је немогуће; једино што могу да извучем из овога је једна животна лекција коју никада нећу заборавити.
